српски » черкески | 65 [шездесет и пет] | Негација 2

65 [тIокIищрэ тфырэ] Мыдэныгъэ 2

65 [tIokIishhrje tfyrje] Mydjenygje 2

Да ли је прстен скуп?	Iалъыныр лъапIа?; Ialynyr lapIa?
Не, он кошта само стотину евра.	Хьау, ащ евришъэ ыуас ныIэп.; H'au, ashh evrishje yuas nyIjep.
Али ја имам само педесет.	Ары шъхьаем сэ шъэныкъо ныIэп сиIэр.; Ary shh'aem sje shjenyko nyIjep siIjer.
Јеси ли већ готов / готовa?	Ухьазыра?; Uh'azyra?
Не, још не.	Хьау, сыхьазырыгоп.; H'au, syh'azyrygop.
Али сам ускоро готов / готова.	Ау тIэкIу шIэмэ сыхьазырыщт.; Au tIjekIu shIjemje syh'azyryshht.
Желиш ли још супе?	Джыри лэпс уфая?; Dzhyri ljeps ufaja?
Не, не желим више.	Хьау, ащ нахьыбэ сыфаеп.; H'au, ashh nah'ybje syfaep.
Али још један сладолед.	Ау джыри зы щтыгъэ.; Au dzhyri zy shhtygje.
Станујеш ли већ дуго овде?	ТIэкIу шIагъа мыщ узыщыпсэурэр?; TIjekIu shIaga myshh uzyshhypsjeurjer?
Не, тек један месец.	Хьау, мазэ ныIэп.; H'au, mazje nyIjep.
Али већ познајем много људи.	Ау цIыфыбэмэ нэIуасэ сафэхъугъах.; Au cIyfybjemje njeIuasje safjehugah.
Путујеш ли сутра кући?	Неущ шъуадэжь окIожьа?; Neushh shuadjezh' okIozh'a?
Не, тек за викенд.	Хьау, гъэпсэфыгъо мафэхэр ары ныIэп.; H'au, gjepsjefygo mafjehjer ary nyIjep.
Али се враћам већ у недељу.	Ау тхьаумэфэ мафэм къэзгъэзэжьыщт.; Au th'aumjefje mafjem kjezgjezjezh'yshht.
Да ли је твоја ћерка већ одрасла?	Уипшъашъэ ыныбжь икъугъа?; Uipshashje ynybzh' ikuga?
Не, она има тек седамнаест година.	Хьау, илъэс пшIыкIублым ит ныIэп.; H'au, iljes pshIykIublym it nyIjep.
Али она већ има момка.	Ау псэлъыхъо иI.; Au psjelyho iI.

Генетска мутација омогућава говор

Човек је једино живо биће које поседује моћ говора. Овим се разликује од животиња и биљака. Разуме се да и биљке и животиње комуницирају једне с другима. Ипак, у питању није језик компликованих слогова. Али зашто човек може говорити? Да би могли да говоримо, неопходно је да имамо одређене органске карактеристике. На ове карактеристике наилазимо само код човека. Али не разуме се само по себи да их је он развио. . У еволуцији се ништа не догађа без разлога. У једном тренутку човек је почео да говори. У ком тренутку тачно се не зна. Мора бити да се догодило нешто што је човеку подарило моћ говора. Научници верују да је за ово била одговорна извесна генетска мутација. Антрополози су упоређивали генетски код различитих живих бића. Познато је да један одређени ген условљава говор. Људи код којих је овај ген оштећен имају проблема са говором. Такви људи нису у стању да се добро изразе, а теже им је и да разумеју речи. Овај ген испитиван је код човека, мајмуна и миша. Код човека и шимпанзе је врло сличан. Изузетак су две мале разлике. Ове разлике најбоље се примећују у мозгу. Заједно са другим генима утичу на одређене мождане функције. Зато човек може говорити, а мајмун не. Али, тиме загонетка људског говора још није решена. Јер генетска мутација није довољна да се говори. Научници су варијанту људског гена имплантирали мишевима. Мишеви захваљујући томе ипак нису проговорили. Ипак, њихово цијукање звучало је другачије!