српски » летонски | 65 [шездесет и пет] | Негација 2

65 [sešdesmit pieci] Noliegums 2

Да ли је прстен скуп?	Vai gredzens ir dārgs?
Не, он кошта само стотину евра.	Nē, tas maksā tikai simts eiro.
Али ја имам само педесет.	Bet man ir tikai piecdesmit.
Јеси ли већ готов / готовa?	Vai tu jau esi gatava?
Не, још не.	Nē, vēl nē.
Али сам ускоро готов / готова.	Bet es tūlīt būšu gatava.
Желиш ли још супе?	Vai tu vēl vēlies zupu?
Не, не желим више.	Nē, vairāk negribu.
Али још један сладолед.	Bet vēl saldējumu.
Станујеш ли већ дуго овде?	Vai tu jau sen te dzīvo?
Не, тек један месец.	Nē, tikai mēnesi.
Али већ познајем много људи.	Bet es pazīstu jau daudzus cilvēkus.
Путујеш ли сутра кући?	Vai tu rīt brauc mājās?
Не, тек за викенд.	Nē, tikai nedēļas nogalē.
Али се враћам већ у недељу.	Bet es atgriezīšos jau svētdien.
Да ли је твоја ћерка већ одрасла?	Vai tava meita ir jau pieaugusi?
Не, она има тек седамнаест година.	Nē, viņai ir tikai sešpadsmit.
Али она већ има момка.	Bet viņai ir jau draugs.

Генетска мутација омогућава говор

Човек је једино живо биће које поседује моћ говора. Овим се разликује од животиња и биљака. Разуме се да и биљке и животиње комуницирају једне с другима. Ипак, у питању није језик компликованих слогова. Али зашто човек може говорити? Да би могли да говоримо, неопходно је да имамо одређене органске карактеристике. На ове карактеристике наилазимо само код човека. Али не разуме се само по себи да их је он развио. . У еволуцији се ништа не догађа без разлога. У једном тренутку човек је почео да говори. У ком тренутку тачно се не зна. Мора бити да се догодило нешто што је човеку подарило моћ говора. Научници верују да је за ово била одговорна извесна генетска мутација. Антрополози су упоређивали генетски код различитих живих бића. Познато је да један одређени ген условљава говор. Људи код којих је овај ген оштећен имају проблема са говором. Такви људи нису у стању да се добро изразе, а теже им је и да разумеју речи. Овај ген испитиван је код човека, мајмуна и миша. Код човека и шимпанзе је врло сличан. Изузетак су две мале разлике. Ове разлике најбоље се примећују у мозгу. Заједно са другим генима утичу на одређене мождане функције. Зато човек може говорити, а мајмун не. Али, тиме загонетка људског говора још није решена. Јер генетска мутација није довољна да се говори. Научници су варијанту људског гена имплантирали мишевима. Мишеви захваљујући томе ипак нису проговорили. Ипак, њихово цијукање звучало је другачије!